Eki­pa ,,Da­na” je u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne obez­bi­je­di­la i uru­či­la pa­ket na­mir­ni­ca pod­go­ri­čan­ki Da­ni­ci Re­ljić o ko­joj smo i ra­ni­je pi­sa­li. Ona je pri­mjer oso­be ko­ja je po ko zna ko­ji put osje­ti­la na svo­joj ko­ži da u ne­vo­lji ne po­ma­žu oni ko­ji su bo­ga­ti, već oni ko­ji ima­ju ve­li­ko sr­ce. Skrom­ni dom Re­lji­ća, po­no­vo smo po­sje­ti­li sa na­mje­rom da im pru­ži­mo po­dr­šku i uru­či­mo pa­ket Ban­ke hra­ne sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma i sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu.
Od na­šeg po­sled­njeg su­sre­ta do sa­da ne­što se pro­mi­je­ni­lo i to – ka­že maj­ka Da­ni­ca – na­bo­lje za nju i si­na. Na­i­me, za­hva­lju­ju­ći iz­vi­je­snom Zo­ra­nu, sa­da ima­ju sre­đe­nu pro­sto­ri­ju ko­ja je bi­la po­pla­vlje­na i pot­pu­no uni­šte­na, ne­u­slov­na za ži­vot, a u ko­joj je Da­ni­ca, ipak spa­va­la.
- Sa­mo znam da se go­spo­din i naš do­bro­či­ni­telj zo­ve Zo­ran. Ni­je že­lio da nam ka­že pre­zi­me. Sre­dio nam je či­ta­vu so­bu, okre­čio, po­sta­vio par­ket, na­pra­vio pro­zor, sve o svom tro­šku. Ne­ko­li­ka pu­ta mi je dao i no­vac, jed­nom dva­de­set, pa de­set eura, ko­li­ko je ka­da imao. Ne znam ka­ko da mu za­hva­lim, evo i da­nas su nam maj­sto­ri bi­li u ku­ći – ka­že za­do­volj­no Da­ni­ca Re­ljić, vid­no ohra­bre­na ovim ge­stom.
Eki­pa ,,Da­na” je ra­ni­je pi­sa­la o Re­lji­ći­ma, či­ja je ku­ća bi­la go­to­vo ru­i­ni­ra­na.
- Ku­ća nam je bi­la po­pla­vlje­na 2010. go­di­ne ka­da se Mo­ra­ča iz­li­la. Vo­da mi je skroz ušla u ku­ću. Je­dva smo ma­li i ja uspje­li da iz­le­ti­mo. Ni­je­sam ni zna­la šta se de­ša­va. Ne­ka­ko sam uspje­la da jed­nu pro­sto­ri­ju do­ve­dem u red, ali za si­no­vlje­vu so­bu ni­je­sam ima­la nov­ca. Pro­zor je sa­mo bio pre­kri­ven naj­lo­nom. Du­va­lo je. Ni­sam mu do­zvo­lja­va­la da bo­ra­vi u njoj – pri­ča Da­ni­ca. Sa­da njen sin ima či­stu i sre­đe­nu so­bu, izo­lo­va­nu, okre­če­nu i sprem­nu za nje­go­ve uče­nič­ke po­ho­de.
Da­ni­ca do­da­je, da je za sa­da ni­ko ne di­ra što se smje­šta­ja ti­če, ali da je taj pro­stor pred­vi­đen za ru­še­nje.
– Iz­dr­ža­va­mo se od nov­ca ko­ji za­ra­dim či­ste­ći tu­đe ku­će. Ali, sve je to ne­iz­vje­sno. Ka­da su pen­zi­je ta­da me zo­vu, pa za­ra­dim po ne­ki di­nar. Po­ne­kad mi da­ju i ne­ki ulaz da oči­stim. Ne mo­gu da skr­pim mje­sec sa tim po­slo­vi­ma. Po­zna­jem dru­gog, tre­ćeg, pa mi da­ju za hljeb, zna­ju me. Osta­ve mi ne­ke dje­voj­ke rad­ni­ce, jer me zna­ju, krom­pi­ra i lu­ka da imam da sku­vam – ka­za­la je Re­ljić.
Te­ško joj pa­da što sve to ra­di, ali se tru­di da sa­ču­va svo­je i do­sto­jan­stvo si­na ko­ji je sred­njo­ško­lac.
- Za hljeb mi ne­ka­da ne­ko i da. Osta­vlja­ju mi i vo­će i po­vr­će u rad­nja­ma, ali naj­te­že mi pa­da što ne mo­gu da si­nu pri­ju­štim ma­te­ri­jal za ško­lu i kom­pju­ter ko­ji mu tre­ba – ka­že Da­ni­ca. Iako je so­ba sa­da sre­đe­na, i da­lje ži­ve pod plo­čom, na oba­li Mo­ra­če, u ku­ći u ko­joj se uda­la. Muž ju je osta­vio i već du­gi niz go­di­na ni ona ni sin ne­ma­ju ni­ka­kvog kon­tak­ta sa njim. Ne zna­ju gdje je. Zbog pre­tje­ra­ne skrom­no­sti Da­ni­ca se ni­je obra­ća­la za po­moć. Po­ne­kad joj po­mog­ne brat iz No­vog Sa­da, ali ni on ni­je kon­stant­no u mo­guć­no­sti.
– Naj­go­re mi je zbog ško­le, što mu sva­ki čas ne­što tre­ba. Za vek­nu hlje­ba sva­ko će da mi da. Ot­kud da mu dam, a on je i po­red sve­ga vr­lo­do­bar đak, a ne­ma ni kom­pju­ter ko­ji mu je neo­p­ho­dan. Sa­da ko­pi­ra­mo knji­ge jer ne­ma­mo nov­ca za no­ve, ali i za to ne znam ka­ko da stvo­rim no­vac – pri­ča tu­žna maj­ka.
Da­ni­ca ni­je ima­la sre­će da do­bi­je stal­ni po­sao, već je ne­ka­da us­pje­va­la da se po­vre­me­no za­po­sli u bol­ni­ci kao spre­ma­či­ca.
- Za­hva­la­na sam ,,Da­nu” i Ban­ci hra­ne na po­mo­ći i što me ni­je­ste za­bo­ra­vi­li. Ne znam ka­ko da vam za­hva­lim. Sva­ka po­moć je do­bro­do­šla i mno­go mi zna­či, na­ro­či­to ka­da je od sr­ca i do­brih lju­di – ka­za­la je Da­ni­ca Re­ljić pre­u­zi­ma­ju­ći pa­ket na­mir­ni­ca.
A.Ć.


Po­moć neo­p­hod­na

Svi lju­di do­bre vo­lje, a ko­ji ima­ju mo­guć­no­sti da po­mog­nu po­ro­di­ci Da­ni­ce Re­ljić mo­gu to uči­ni­ti upla­tom nov­ca na ži­ro ra­čun broj 510120a596580502286 kod Cr­no­gor­ske ko­mer­ci­jal­ne ban­ke. Ta­ko­đe, po­slo­dav­ci na te­ri­to­ri­ji Glav­nog gra­da ko­ji bi Da­ni­ci mo­gli po­nu­di­ti bi­lo ka­kvo za­po­sle­nje, mo­gu je kon­tak­ti­ra­ti pre­ko na­še re­dak­ci­je po­zi­vom na broj te­le­fo­na 020-481-525.


Hu­ma­nost Alek­san­dra i Zo­ra­na

Jed­nog sa­svim obič­nog rad­nog da­na Alek­san­dru Ča­bar­ka­pi, iz Pod­go­ri­ce, na po­slu je pri­šla že­na krh­ke gra­đe sti­dlji­vo skri­va­ju­ći po­gled i mo­le­ći za to­li­ko nov­ca ko­li­ko je do­volj­no za po­la hlje­ba. Te­ži­na ko­ju je osje­tio tom pri­li­kom i sli­ka ko­ja mu se ure­za­la u sje­ća­nje po­ja­ča­va­la se ka­da je pri­mi­je­tio da na­red­nih da­na ona iz­bje­ga­va da pro­đe bli­zu mje­sta gdje Ča­bar­ka­pa ra­di. Od­lu­čio je da ovoj že­ni i vi­še po­mog­ne, ko­li­ko mu nje­go­ve fi­nan­si­je do­zvo­lja­va­ju. Obez­bi­je­dio je na­mir­ni­ce i sred­stva za hi­gi­je­nu i alar­mi­rao Ban­ku hra­ne, pa je u mar­tu, za­jed­no sa eki­pom ,,Da­na” po­sje­tio i po­mo­gao Da­ni­cu Re­ljić. nje­go­vim pri­mje­rem po­veo se i Zo­ran Ve­li­kog Sr­ca.